nezaboravi

РЕЧЕНО БЕЗ РЕЧИ

nezaboravi | 21 Јануар, 2017 10:57

 

Седела је у дневној соби у фотељи. Отворена књига лежала јој је на крилу. Није је листала већ неколико сати. Као да се и сама претворила у део намештаја, уклопила се у поредак ствари, фотеља, троседа, малог стола на коме је стајала до пола испијена шољица чаја од шипка. Црвена течност је канула на тацницу и стајала скоро сасушена на њој као дугме на белој кошуљи. Само по неприметном таласању блузе, коју је имала на себи, видело се да није лутка, део намештаја.

Поглед јој је био прикован, скоро претворен у камени мост, на слику која је висила на зиду пред њом. Слика је била у црном оквиру. Уље на платну. Две црвене брескве, једре, здраве, и једна малко одмакнута преполовљена, чија се огољена кошчица скоро бесрамно излагала погледу посмарача, стајале су на погужваном сивом столњаку.

Ишла је улицом. Он је ишао у супротном правцу. Мимоишли су се. Само су им се погледи укрстили. И те очи удариле свој жиг у њене. Када су прошли једно крај другог, несвесно се окренула. И опет сусрет погледа. Окренуо се и он.

Седели су у ресторану један преко пута другог. Вече у граду. Преко хране која им је сервирана погледи су им се сусрели и сплели у један. Не сећа се шта су јели. Нити пили. Нити суседних столова. Да ли су били заузети или празни. Само је поглед био присутан.

Полагано је са њене косе пала шналица и она осетила како јој се расипа по раменима, дугмад блузе су се сама отварала под тим погледом. Постајала је нага до самог центра душе.

Временом је научила. Када је долазио са посла у очима је видела да ли је дан био успешан, да ли је гладан, уморан… Поред обрве му је био малени младеж у који би га пољубила за добар дан.

Данас га дуго није било. Све чешће је бивао одсутан. Бринула је. Узела је књигу да чита како би јој време брже прошло.

Дошао је, погледи су им се срели. Отишао је у купатило. Чекала је. На столу му је остао мобилни телефон. Мали екран је почео да светлуца. Узела га је у руку. Порука. Од “Моја љубав“. Па то сам ја, помислила је и притисла типку “прикажи“.

“Знам да ниси још стигао али ми већ недостајеш. Љубим мој младеж“.

Држала је телефон у рукама када је ушао. Погледали су се. Његов љутит и њен мутни поглед су се срели. Бацио је поглед на поруку, затим на њу. Изашао из собе. Остала је са књигом на крилу како је и затекао.

Ушао је у собу. Видела је његову шаку како спушта кључ од стана поред шољице са чајем. Подигла је поглед. И срела његов. Две туге су се среле негде на пола пута.

Узео  је кофер који је спустио близу врата када је улазио у собу, окренуо се још једном, и изашао из стана.

Седи. Гледа брескве на зиду. Неодољива потреба да ону половину браскве прекрије згужваним столњаком који је непознати сликар ко зна када и са каквим мислима нацртао.

Померила је кључ далеко на крај стола. Тај покрет је заљуљао шољицу чаја, преврнула се, и остатак црвене течности се разлио и полако кап, по кап, почео да пада на  под.

Вече је ушло у град, у стан.

Она је седела на истом месту.

 

 

Коментари

Re: РЕЧЕНО БЕЗ РЕЧИ

lastavica | 21/01/2017, 11:25

Izuzetna priča. Nastajanje i nestajanje ljubavi...

Re: РЕЧЕНО БЕЗ РЕЧИ

mandrak72 | 21/01/2017, 15:40

Nažalost život često ne piše priče onako kako smo željeli i sanjali. Lijepa priča.
pozdrav Duka

Додај коментар





Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb