nezaboravi

МЛАДИЋ

nezaboravi | 27 Јануар, 2017 15:34

 


Кроз спуштене венецијанере на прозорским окнима, улазило је сунце у луксузно опремљен дневни боравак. Кожне беле фотеље стајале су између исто таквог троседа и великог ниског стола. На њему се налазила празна чаша,  скоро празна флаша вискија, кристална пепељара пуна опушака. Један опушак је лежао на стакленој површини стола у малој гомилици пепела поред плавог коверта нервозном руком отвореног, чије су искрзане ивице прекривале мали судски позив и две хемијске оловке. На поду између стола и троседа , упаљач, који је ко зна када пао и ту остао да лежи поред једне преврнуте мушке ципеле. Уза зид, на коме је стајала слика у уљу Саве Шумановића  је модерна комода на којој је празна кристална вазна. Полуотворена врата комоде дозвољавају  погледу да види редове боца пића. Неке су биле начете, отворене, неке још увек као из радње донесене. На другом зиду је  постављен плазма тв екран по коме се, сунчев зрак који се пробио кроз венецијанере, играо сенком треперења гране која је била у близини спољне стране прозорског стакла.

Спавао је на троседу. Изгужвана кошуља, делимично извучена иза каиша панталона, ритмички се дизала и спуштала на стомаку спавача који је са једном ципелом на нози, док му је друга била у чарапи, спавао.

Куц.....куц....куц....

Чуо је. Био му је потребан напор да подигне капке.

Куц....куц....куц...

И даље је звонило у његовом мозгу.

Погледао је. У фотељи, преко пута њега, седео је младић. Није имао више од 20 година.

                                                                                                               
На себи је имао панталоне од крупног ребрастог сомота боје чоколаде, зелену ситно карирану кошуљу са кратким рукавима, и тенис патике на ногама. Прво што му је пало на ум било је да се таква одећа више нигде не може купити. Била је уобичајена, чинило му се, у прошлом веку. Младић је на колену држао стари роковник са пластичним корицама по којима је провидном хемијском оловком ударао.

Куц....куц....куц...

Сањам, помислио је и затворио капке. Како је могуће да чујем куцкање када удара по меканој пластици. И ко је он уопште. Личи на њега пре тридесетак година. И како би неко ушао овде у његову собу.
 
Почео је да тоне у сан.

Куц.... куц....куц...

Опет је отворио капке сада више будан но први пут. Младић је и даље седео у фотељи и гледао га.
Усправио се на троседу трљајући капке стиснутим песницама.
Лудим, помислио је.

-Ко си, бре, ти? чуо је себе.
-Што питаш када знаш, зачуо је одговор.

Куц....куц.... куц... 

-Шта ти је то у рукама. Престани да куцкаш том оловком.
-Зар не препознајеш. Роковник. Ту је све записано.
-Све?
-Све.
-На пример?
-Од када хоћеш да ти читам? Од студентских демонстрација?
Ја сам тотално полудео, помислио је. Разговарам са утваром, Привиђењем. Ја сањам, сигурно сањам....                                                                                                              

-Ти ниси ту. Устани са моје фотеље и губи се одавде.
-Није ти пријатно да спомињем демонстрације?  Издао си Немању када се све завршило. Изгубио је годину. Знаш да је отишао и прао судове у Немачкој. А био је бољи студент од тебе и многих других.
-Није морао да оде. Како ја нисам отишао.
Неприметно га је младић увукао у разговор.
-Ниси отишао јер си променио страну. Цинкао. Заборавио си тај израз.
-Дрзак си, љутито је викнуо. Нога у чарапи је згазила упаљач на тепиху. Сагао се, узео упаљач са пода. Дрхтавим прстима извукао цигарету из паклице и запалио. У флаши је још било вискија. Сипао је у прљаву чашу на столу и отпио гутаљ.
-Зашто си дошао
-Никада нисам ни одлазио, одговори младић. Увек сам био са тобом. Само ме ниси видео. Ниси хтео да ме видиш.
-Нећу ни сада. Идем у купатило да се обријем. Журим на састанак. Када се вратим из купатила да те више не видим овде. Јеси ли разумео?
-Јесам. Од када се сведочење на суду зове састанак?
-Ти знаш? једва је процедио кроз усне које су грчевито стезале цигарету.
-Како да не знам?  чудио се младић. Знам све.

Чутали су једно време. Затворио је опет очи. Ако их држим дуже затворене ово лудило ће проћи помислио је.

Куц....куц....куц....

Устао је не погледавши у фотељу и отишао у купатило. Бацио је опушак у шољу. Стао пред огледало. Много сам пио ноћас, помислио је. Умио се и укључио бријач. Погледао се у огледалу. Очи су му упале у дупље и као да су га гледале са неког другог места. Не из његове сопствене главе. 
Ођедном у огледалу иза себе видео је младића. 
Задрхтао је, стегао песницу и лупио у сред огледала.
Стакло се са треском сломило. Парчићи огледала су се растурили по лавабоу и плочицама пода. Из сваког парчета сломијеног огледала смешио му се младићев лик умножен у безброј слика.Из расечене коже руке капљала је крв. 
                                                                                
Узео је из апотеке на зиду ханзапласт, опрао ранице и залепио га преко њих.
Изашао је из купатила. Више истрчао но изашао. Младић је седео и даље у фотељи.

Куц...куц...куц....

Зграбио је са стола коверат и судски позив и изашао из собе не окрећући се да види где је младић.
Закључао је стан, отишао до гараже, отворио врата свог Ауди 6 аутомобила, упалио кола, изашао на улицу, затворио електронски врата гараже, и кренуо.
Неће  мене један сан уплашити, мислио је док је лагано кренуо улицом која води ка мосту.
Погледао је у ретровизор, вратио поглед на пут и осетио да до њега неко седи. На сувозачевом седишту младић је седео и даље држећи роковник у рукама.
Несвесно је ставио ногу на кочницу. Зашкрипале су гуме мада није била велика брзина. 

-Излази, излази почео је да виче.
-Што се узбуђујеш. Мораш да идеш. Закаснићеш на рочиште. Ако не стигнеш, знаш шта следи. 
-Шта?
-Привешће те на следеће. А знаш да мораш да сведочиш.
-Шта ти знаш? промуцао је и покренуо мотор кола. Она су бешумно кренула.
-Знам све. Да си подметнуо Јанковићу да потписује папире. Веровао ти је и није контролисао. А новац си стављао на она два рачуна, тамо, знаш већ где. Хајде бре да се не правимо луди. 
-Што је потписивао?
-Предамном се правиш луд, чудио се младић, и наставио монотоним гласом. А Јанковић, ни лук јео, ни лук мирисао, у истражном затвору већ 7 месеци. И сада ћеш га послати на робију.  Има двоје деце. А само он ради. Шта мислиш како ће они?  И како ће њему бити?  А били сте, чини ми се, пријатељи.Као са Немањом.
-Помоћи ћу им, процедио је једва покрећући усне.
-Немогуће да сам нешто пропустио, рече младић. Коме си икада помогао?                                                                                                                 
Реци да запишем.-Оловка у његовим рукама је опет почела да ради по корицама роковника.

Куц...куц....куц....

Притиснуо је гас. Кола су повећала брзину. Мост пред њима се уздизао величанствено леп. Када су стигли негде до средине моста, младић је ођедном устао са седишта, сео на његово место, осетио га је у свакој пори свога тела, ухватио волан својим, преко његових, руку и уз узвик „ ово је једино праведно“,окренуо га у правцу ограде.
Звук ударца метала у метал, мукли одек цепања гума, тренутно задржавање пада на ивици оборене ограде моста, кратко клаћење као даска дечије клацкалице, и затим бешуман пад аутомобила у дубоку реку, одиграо се у трену.

Чуо је младића како се смеје. Или је то био он.

Коментари

Re: МЛАДИЋ

pitija | 27/01/2017, 16:16

vauuuuu, mnogo bih imala da kažem, ali se bojim da neće biti dostojno priče - zato bolje samo sve vreme priča vuče da se pročita, naježi ponekad i .... jedva čekam sledeću - sviđa mi se tvoj stil. Poz

Re: МЛАДИЋ

lastavica | 27/01/2017, 16:29

Mnogo je nezgodno kad savest oživi...

МЛАДИЋН

nezaboravi | 27/01/2017, 18:47

nezaboravi

Не умем да сваком посебно одговорим.Када стигне мој проф.Ластавица ће ме научити. Не знам и да ли ћете добити овај одговор. PITIJA,душо, хвала на лепим речима. Знаш дуго сам радила тако што сам слушала људске судбине, па мало додам, мало одузмем, и ето приче. Нема ту много моје заслуге, али ми похвала прија. Хвала што си одвојила време да прочиташ.LASTAVICE,знам да најбоље знаш погубност лоших поступака код људи и шта све може немирна савест да уради када се пробуди. Хвала што си прочитала.

Re: МЛАДИЋ

Aneta | 28/01/2017, 16:35

Da. On sada kao trideset godina mlađi. Mladić. Da.
Samo mi je kao izuzetnom sluhisti zaparala uši reč "cinkao" više kao hrvatska varijanta. Mi smo u s-h kombinaciji jezika koristili izraz "cinkario".
Veoma maštovita priča. ;)
Pozdrav!

МЛАДИЋ

nezaboravi | 28/01/2017, 17:47

Анета хвала на примедби.Нисам ни приметила да је тако откуцано а штампала сам је у књизи СУСРЕТИ.Штета што ми ниси била лектор. Ово озбиљно говорим.Поздрав

MLADIĆ

panicnadezda@gmail.com | 28/01/2017, 19:11

Odlično pišete, odlično komentarišete.
Pozdrav !

Додај коментар





Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb