nezaboravi

Трећа је ноћ како седи на поду приколице трактора који се полагано креће у дугој колони.

У реду кога и нема

.По неки мали,полузарђали фића како су популарно звали тај мали,за многе недостижан аутомобил, у који је могла да стане цела породица. Предвиђен за четири особе по неки је сада вукао у себи и шест измучених људи. И по неко дете, које је заборавило да плаче.

Све је то видела за ова три дана и три ноћи.

Не зна ни где иде ни колико ће пут трајати.

Било је једино важно тада да је он уз њу.Јанко.

Затворила је црвене капке.

Сапаваш ли?шапнуо јој је.

Руком је ухватила његову шаку.

''Само да си ту.''

Биће све добро, проћи ће ово.

Ћутали су обадвоје дршжећи се за руке док је трактор наилазећи на рупе на путу потскакивао и псовао срица који их је возио или је он псовао трактор. Све је било измешано са другим звуцима који су долазили.

Около моторизоване  колоне, измешани са њом, људи.

 Измучени.За њима остају гробови. Негде са стране пута. По неки има на брзину направљен крст од пронађеног грања, по негде је и дрхтавом руком исписано име несрећника који је живот оставио на овом путу.

Гледајући их мислила је како је живот оставио пре три дана тамо негде, на свом огњишту, а овде је само његово тело и срце препукло.

 Побеже јој мисао на Книнску тврђаву. И она и Јанко. Наслоњени на ограду данима су гледали панораму Книна. Лево се пружало  насеље,у средини комплекс фабрике ''Твик'' док се десно видела река Крка.

Волели су ту да долазе. Брда у даљини која су се видела изазивали су им машту.Прве пољупце су ту разменили, прве снове о заједничком жшивоту почели да граде.

''Знаш, рекао је једном приликом, наша деца ће бити најбоатија.

''Како то мислиш? питала је гледајући га заљубљено.

''Па имаће моју славу, твој дан заљубљених, два божића, две нове године......Све дупло.

''Како ћемо ми толике новце скрпати за толике поклоне.

''Знамо у напред када је шта, па ћемо штедети. Неће им ништа недостајати.А и стари су ту, И твоји и моји.Припомоћи ће.

Дугим пољупцем су план оверили.

А онда је дошло то јутро.

Пробудиле су је гранате. Грмљавина.Одрасли су се растрчали по имању. Она виде себе како јури ка Јанковој кући.

Пламен. Само види пламен. Куће редом горе.људи ускачу у било шта што би их могло одвести одатле.

''Бежи одавде.Јанкова рука јој је ухватила раме. Врати се свом дому. Вас неће.

Загрлила га је.

''Без тебе остати нећу

.

Сећа се колико му је времена требало да је одгура од себе. Стриц, стрина и још један комшија увукли су га у тракторску приколикцу.

''Наћи ћу  те када ово прође викао је Јанко.Бежи кући.Тамо си си на сигурном.Волим те.

То је било последње што је чула.

Експлоија бомбе била је близу.Нашла се у метежу страхом избезумљених људи.Деца су вриштала не знајући шта се дешава.

Кренула је улицом ка свом дому. Средином улице већ се формирала колона Углавном трактора са приколицама.

''Где ја то идем, помислила је. Кући. Мени дом без Јанка није дом.

Стајала је поред пута молећи сваког ко је возио било које превозно средство да је поведу.Многи су прошли замајани својим јадом и својом немоћи.

Неке руке је подигоше и убацише међу децу која су плакала.Узела је у наручје девојчицу од три, четири године. Није била вешта да процени старост детета и сама тек изашла из пубертетског периода. Са својих 18 година није много знала.Још увек је мати бринула о свему. Она је само помагала.

''Спаваш ли? миловао јој је косу.

Пре два дана када је колона била из неког, њему непознатог разлога,  стајала скоро цео сат,појавила се сва рашчупана код приколице у којој је био.

Радост поновног виђења и загрљај помешани са очајем што је ту у овој беди и неизвесности били су нај јаче осећање које је његово младо срце до сада осетило. Јаче и од страха када су прве бомбе пале на колону премореног и раскућеног света који је ишао већином пешице негде, не знајући где, само што даље од неминовне смрти која би их стигла у родном крају.

'''Сећам се тврђаве.Мислим на матер. Послала сам јој поруку. Да ли је стигла до ње питам се.

'''Првом могућом приликом потрудићу се да им се јавимо.Знаш, када се сместимо, а знам да хоћемо, морам да верујем у то, радићу и дан и ноћ све што ми се понуди, позваћемо их код нас.''

Ноћ је падала све тамнија. Нису волели ноћи. Тада ниси знао да ли ћеш чути звук авиона и бомбу како лети. И врисак нечији.

Легао је поред ње.

Као и прошле ноћи и ове није спавао. Слушао је. Чим чује звук са неба легао би преко ње грлећи је и љубећи.Да је својим телом заштити.

''Тебе изгледа авиони узбуђују синко викнуо би стриц колико да одагна  страх правећи шалу.Ако....ако...гунђао је себи у браду.

Тако су се дани и ноћи смењивале.

Двеста осамдесет хиљада њуди у једној колони ишло је меар по метар путем који их води у непознато, раме уз раме жене,мушкарци, млади, стари,неки носећи децу, нека деца једва корачајући малим ногама у већ исцепаној обући.

Дошла је и пета ноћ.

Чуо је звук мотора негде изнад облака. Загрлио је опкорачивши је.Овила је  руке око његовог врата милујући му косу.

''Не брини, чујем их, али не слушам.Чујем само твоје и моје срце, прошаптала је.

Фијук је стигао први. Затресао бубне опне,Привио се чвршће преко ње, желећи да му тело порасте као планина.

Прасак. Комадићи приколице разлетели су се на све стране измешани са деловима људских тела.

Као и претходних дана и ноћи, колона је застала, раскрчила пут од остатака погођених , и наставила пут очаја.

Седела је у дневној соби у фотељи. Отворена књига лежала јој је на крилу. Није је листала већ неколико сати. Као да се и сама претворила у део намештаја, уклопила се у поредак ствари, фотеља, троседа, малог стола на коме је стајала до пола испијена шољица чаја од шипка. Црвена течност је канула на тацницу и стајала скоро сасушена на њој као дугме на белој кошуљи. Само по неприметном таласању блузе, коју је имала на себи, видело се да није лутка, део намештаја.

Поглед јој је био прикован, скоро претворен у камени мост, на слику која је висила на зиду пред њом. Слика је била у црном оквиру. Уље на платну. Две црвене брескве, једре, здраве, и једна малко одмакнута преполовљена, чија се огољена кошчица скоро бесрамно излагала погледу посмарача, стајале су на погужваном сивом столњаку.

Ишла је улицом. Он је ишао у супротном правцу. Мимоишли су се. Само су им се погледи укрстили. И те очи удариле свој жиг у њене. Када су прошли једно крај другог, несвесно се окренула. И опет сусрет погледа. Окренуо се и он.

Седели су у ресторану један преко пута другог. Вече у граду. Преко хране која им је сервирана погледи су им се сусрели и сплели у један. Не сећа се шта су јели. Нити пили. Нити суседних столова. Да ли су били заузети или празни. Само је поглед био присутан.

Полагано је са њене косе пала шналица и она осетила како јој се расипа по раменима, дугмад блузе су се сама отварала под тим погледом. Постајала је нага до самог центра душе.

Временом је научила. Када је долазио са посла у очима је видела да ли је дан био успешан, да ли је гладан, уморан… Поред обрве му је био малени младеж у који би га пољубила за добар дан.

Данас га дуго није било. Све чешће је бивао одсутан. Бринула је. Узела је књигу да чита како би јој време брже прошло.

Дошао је, погледи су им се срели. Отишао је у купатило. Чекала је. На столу му је остао мобилни телефон. Мали екран је почео да светлуца. Узела га је у руку. Порука. Од “Моја љубав“. Па то сам ја, помислила је и притисла типку “прикажи“.

“Знам да ниси још стигао али ми већ недостајеш. Љубим мој младеж“.

Држала је телефон у рукама када је ушао. Погледали су се. Његов љутит и њен мутни поглед су се срели. Бацио је поглед на поруку, затим на њу. Изашао из собе. Остала је са књигом на крилу како је и затекао.

Ушао је у собу. Видела је његову шаку како спушта кључ од стана поред шољице са чајем. Подигла је поглед. И срела његов. Две туге су се среле негде на пола пута.

Узео  је кофер који је спустио близу врата када је улазио у собу, окренуо се још једном, и изашао из стана.

Седи. Гледа брескве на зиду. Неодољива потреба да ону половину браскве прекрије згужваним столњаком који је непознати сликар ко зна када и са каквим мислима нацртао.

Померила је кључ далеко на крај стола. Тај покрет је заљуљао шољицу чаја, преврнула се, и остатак црвене течности се разлио и полако кап, по кап, почео да пада на  под.

Вече је ушло у град, у стан.

Она је седела на истом месту.

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови
• Администрација

• МЛАДИЋ
• БИЛА ЈЕДНОМ ЉУБАВ ЈЕДНА
• ДАНАС ЈЕ НОВИ ДАН
• РЕЧЕНО БЕЗ РЕЧИ

• Генерална [1]
• Pesme [0]
• Priče [3]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom