nezaboravi

МЛАДИЋ

nezaboravi | 27 Јануар, 2017 15:34

 


Кроз спуштене венецијанере на прозорским окнима, улазило је сунце у луксузно опремљен дневни боравак. Кожне беле фотеље стајале су између исто таквог троседа и великог ниског стола. На њему се налазила празна чаша,  скоро празна флаша вискија, кристална пепељара пуна опушака. Један опушак је лежао на стакленој површини стола у малој гомилици пепела поред плавог коверта нервозном руком отвореног, чије су искрзане ивице прекривале мали судски позив и две хемијске оловке. На поду између стола и троседа , упаљач, који је ко зна када пао и ту остао да лежи поред једне преврнуте мушке ципеле. Уза зид, на коме је стајала слика у уљу Саве Шумановића  је модерна комода на којој је празна кристална вазна. Полуотворена врата комоде дозвољавају  погледу да види редове боца пића. Неке су биле начете, отворене, неке још увек као из радње донесене. На другом зиду је  постављен плазма тв екран по коме се, сунчев зрак који се пробио кроз венецијанере, играо сенком треперења гране која је била у близини спољне стране прозорског стакла.

Спавао је на троседу. Изгужвана кошуља, делимично извучена иза каиша панталона, ритмички се дизала и спуштала на стомаку спавача који је са једном ципелом на нози, док му је друга била у чарапи, спавао.

Куц.....куц....куц....

Чуо је. Био му је потребан напор да подигне капке.

Куц....куц....куц...

И даље је звонило у његовом мозгу.

Погледао је. У фотељи, преко пута њега, седео је младић. Није имао више од 20 година.

                                                                                                               
На себи је имао панталоне од крупног ребрастог сомота боје чоколаде, зелену ситно карирану кошуљу са кратким рукавима, и тенис патике на ногама. Прво што му је пало на ум било је да се таква одећа више нигде не може купити. Била је уобичајена, чинило му се, у прошлом веку. Младић је на колену држао стари роковник са пластичним корицама по којима је провидном хемијском оловком ударао.

Куц....куц....куц...

Сањам, помислио је и затворио капке. Како је могуће да чујем куцкање када удара по меканој пластици. И ко је он уопште. Личи на њега пре тридесетак година. И како би неко ушао овде у његову собу.
 
Почео је да тоне у сан.

Куц.... куц....куц...

Опет је отворио капке сада више будан но први пут. Младић је и даље седео у фотељи и гледао га.
Усправио се на троседу трљајући капке стиснутим песницама.
Лудим, помислио је.

-Ко си, бре, ти? чуо је себе.
-Што питаш када знаш, зачуо је одговор.

Куц....куц.... куц... 

-Шта ти је то у рукама. Престани да куцкаш том оловком.
-Зар не препознајеш. Роковник. Ту је све записано.
-Све?
-Све.
-На пример?
-Од када хоћеш да ти читам? Од студентских демонстрација?
Ја сам тотално полудео, помислио је. Разговарам са утваром, Привиђењем. Ја сањам, сигурно сањам....                                                                                                              

-Ти ниси ту. Устани са моје фотеље и губи се одавде.
-Није ти пријатно да спомињем демонстрације?  Издао си Немању када се све завршило. Изгубио је годину. Знаш да је отишао и прао судове у Немачкој. А био је бољи студент од тебе и многих других.
-Није морао да оде. Како ја нисам отишао.
Неприметно га је младић увукао у разговор.
-Ниси отишао јер си променио страну. Цинкао. Заборавио си тај израз.
-Дрзак си, љутито је викнуо. Нога у чарапи је згазила упаљач на тепиху. Сагао се, узео упаљач са пода. Дрхтавим прстима извукао цигарету из паклице и запалио. У флаши је још било вискија. Сипао је у прљаву чашу на столу и отпио гутаљ.
-Зашто си дошао
-Никада нисам ни одлазио, одговори младић. Увек сам био са тобом. Само ме ниси видео. Ниси хтео да ме видиш.
-Нећу ни сада. Идем у купатило да се обријем. Журим на састанак. Када се вратим из купатила да те више не видим овде. Јеси ли разумео?
-Јесам. Од када се сведочење на суду зове састанак?
-Ти знаш? једва је процедио кроз усне које су грчевито стезале цигарету.
-Како да не знам?  чудио се младић. Знам све.

Чутали су једно време. Затворио је опет очи. Ако их држим дуже затворене ово лудило ће проћи помислио је.

Куц....куц....куц....

Устао је не погледавши у фотељу и отишао у купатило. Бацио је опушак у шољу. Стао пред огледало. Много сам пио ноћас, помислио је. Умио се и укључио бријач. Погледао се у огледалу. Очи су му упале у дупље и као да су га гледале са неког другог места. Не из његове сопствене главе. 
Ођедном у огледалу иза себе видео је младића. 
Задрхтао је, стегао песницу и лупио у сред огледала.
Стакло се са треском сломило. Парчићи огледала су се растурили по лавабоу и плочицама пода. Из сваког парчета сломијеног огледала смешио му се младићев лик умножен у безброј слика.Из расечене коже руке капљала је крв. 
                                                                                
Узео је из апотеке на зиду ханзапласт, опрао ранице и залепио га преко њих.
Изашао је из купатила. Више истрчао но изашао. Младић је седео и даље у фотељи.

Куц...куц...куц....

Зграбио је са стола коверат и судски позив и изашао из собе не окрећући се да види где је младић.
Закључао је стан, отишао до гараже, отворио врата свог Ауди 6 аутомобила, упалио кола, изашао на улицу, затворио електронски врата гараже, и кренуо.
Неће  мене један сан уплашити, мислио је док је лагано кренуо улицом која води ка мосту.
Погледао је у ретровизор, вратио поглед на пут и осетио да до њега неко седи. На сувозачевом седишту младић је седео и даље држећи роковник у рукама.
Несвесно је ставио ногу на кочницу. Зашкрипале су гуме мада није била велика брзина. 

-Излази, излази почео је да виче.
-Што се узбуђујеш. Мораш да идеш. Закаснићеш на рочиште. Ако не стигнеш, знаш шта следи. 
-Шта?
-Привешће те на следеће. А знаш да мораш да сведочиш.
-Шта ти знаш? промуцао је и покренуо мотор кола. Она су бешумно кренула.
-Знам све. Да си подметнуо Јанковићу да потписује папире. Веровао ти је и није контролисао. А новац си стављао на она два рачуна, тамо, знаш већ где. Хајде бре да се не правимо луди. 
-Што је потписивао?
-Предамном се правиш луд, чудио се младић, и наставио монотоним гласом. А Јанковић, ни лук јео, ни лук мирисао, у истражном затвору већ 7 месеци. И сада ћеш га послати на робију.  Има двоје деце. А само он ради. Шта мислиш како ће они?  И како ће њему бити?  А били сте, чини ми се, пријатељи.Као са Немањом.
-Помоћи ћу им, процедио је једва покрећући усне.
-Немогуће да сам нешто пропустио, рече младић. Коме си икада помогао?                                                                                                                 
Реци да запишем.-Оловка у његовим рукама је опет почела да ради по корицама роковника.

Куц...куц....куц....

Притиснуо је гас. Кола су повећала брзину. Мост пред њима се уздизао величанствено леп. Када су стигли негде до средине моста, младић је ођедном устао са седишта, сео на његово место, осетио га је у свакој пори свога тела, ухватио волан својим, преко његових, руку и уз узвик „ ово је једино праведно“,окренуо га у правцу ограде.
Звук ударца метала у метал, мукли одек цепања гума, тренутно задржавање пада на ивици оборене ограде моста, кратко клаћење као даска дечије клацкалице, и затим бешуман пад аутомобила у дубоку реку, одиграо се у трену.

Чуо је младића како се смеје. Или је то био он.

БИЛА ЈЕДНОМ ЉУБАВ ЈЕДНА

nezaboravi | 24 Јануар, 2017 07:40

 

Трећа је ноћ како седи на поду приколице трактора који се полагано креће у дугој колони.

 

У реду кога и нема

 

.По неки мали,полузарђали фића како су популарно звали тај мали,за многе недостижан аутомобил, у који је могла да стане цела породица. Предвиђен за четири особе по неки је сада вукао у себи и шест измучених људи. И по неко дете, које је заборавило да плаче.

 

Све је то видела за ова три дана и три ноћи.

 

Не зна ни где иде ни колико ће пут трајати.

Било је једино важно тада да је он уз њу.Јанко.

 

Затворила је црвене капке.

 

Сапаваш ли?шапнуо јој је.

 

Руком је ухватила његову шаку.

''Само да си ту.''

 

Биће све добро, проћи ће ово.


Ћутали су обадвоје дршжећи се за руке док је трактор наилазећи на рупе на путу потскакивао и псовао срица који их је возио или је он псовао трактор. Све је било измешано са другим звуцима који су долазили.

 

Около моторизоване  колоне, измешани са њом, људи.

 

 Измучени.За њима остају гробови. Негде са стране пута. По неки има на брзину направљен крст од пронађеног грања, по негде је и дрхтавом руком исписано име несрећника који је живот оставио на овом путу.

 

Гледајући их мислила је како је живот оставио пре три дана тамо негде, на свом огњишту, а овде је само његово тело и срце препукло.

 

 Побеже јој мисао на Книнску тврђаву. И она и Јанко. Наслоњени на ограду данима су гледали панораму Книна. Лево се пружало  насеље,у средини комплекс фабрике ''Твик'' док се десно видела река Крка.

 

Волели су ту да долазе. Брда у даљини која су се видела изазивали су им машту.Прве пољупце су ту разменили, прве снове о заједничком жшивоту почели да граде.

''Знаш, рекао је једном приликом, наша деца ће бити најбоатија.

''Како то мислиш? питала је гледајући га заљубљено.

''Па имаће моју славу, твој дан заљубљених, два божића, две нове године......Све дупло.

''Како ћемо ми толике новце скрпати за толике поклоне.

''Знамо у напред када је шта, па ћемо штедети. Неће им ништа недостајати.А и стари су ту, И твоји и моји.Припомоћи ће.

 

Дугим пољупцем су план оверили.

 

А онда је дошло то јутро.

 

Пробудиле су је гранате. Грмљавина.Одрасли су се растрчали по имању. Она виде себе како јури ка Јанковој кући.

Пламен. Само види пламен. Куће редом горе.људи ускачу у било шта што би их могло одвести одатле.

 

''Бежи одавде.Јанкова рука јој је ухватила раме. Врати се свом дому. Вас неће.

 

Загрлила га је.

 

''Без тебе остати нећу

.

Сећа се колико му је времена требало да је одгура од себе. Стриц, стрина и још један комшија увукли су га у тракторску приколикцу.

''Наћи ћу  те када ово прође викао је Јанко.Бежи кући.Тамо си си на сигурном.Волим те.

 

То је било последње што је чула.

 

Експлоија бомбе била је близу.Нашла се у метежу страхом избезумљених људи.Деца су вриштала не знајући шта се дешава.

Кренула је улицом ка свом дому. Средином улице већ се формирала колона Углавном трактора са приколицама.

 

''Где ја то идем, помислила је. Кући. Мени дом без Јанка није дом.

 

Стајала је поред пута молећи сваког ко је возио било које превозно средство да је поведу.Многи су прошли замајани својим јадом и својом немоћи.

 

Неке руке је подигоше и убацише међу децу која су плакала.Узела је у наручје девојчицу од три, четири године. Није била вешта да процени старост детета и сама тек изашла из пубертетског периода. Са својих 18 година није много знала.Још увек је мати бринула о свему. Она је само помагала.

 

''Спаваш ли? миловао јој је косу.

 

Пре два дана када је колона била из неког, њему непознатог разлога,  стајала скоро цео сат,појавила се сва рашчупана код приколице у којој је био.

Радост поновног виђења и загрљај помешани са очајем што је ту у овој беди и неизвесности били су нај јаче осећање које је његово младо срце до сада осетило. Јаче и од страха када су прве бомбе пале на колону премореног и раскућеног света који је ишао већином пешице негде, не знајући где, само што даље од неминовне смрти која би их стигла у родном крају.

 

'''Сећам се тврђаве.Мислим на матер. Послала сам јој поруку. Да ли је стигла до ње питам се.

 

'''Првом могућом приликом потрудићу се да им се јавимо.Знаш, када се сместимо, а знам да хоћемо, морам да верујем у то, радићу и дан и ноћ све што ми се понуди, позваћемо их код нас.''

 

Ноћ је падала све тамнија. Нису волели ноћи. Тада ниси знао да ли ћеш чути звук авиона и бомбу како лети. И врисак нечији.

Легао је поред ње.

Као и прошле ноћи и ове није спавао. Слушао је. Чим чује звук са неба легао би преко ње грлећи је и љубећи.Да је својим телом заштити.

 

''Тебе изгледа авиони узбуђују синко викнуо би стриц колико да одагна  страх правећи шалу.Ако....ако...гунђао је себи у браду.

 

Тако су се дани и ноћи смењивале.

 

Двеста осамдесет хиљада њуди у једној колони ишло је меар по метар путем који их води у непознато, раме уз раме жене,мушкарци, млади, стари,неки носећи децу, нека деца једва корачајући малим ногама у већ исцепаној обући.

 

Дошла је и пета ноћ.

 

Чуо је звук мотора негде изнад облака. Загрлио је опкорачивши је.Овила је  руке око његовог врата милујући му косу.

 

''Не брини, чујем их, али не слушам.Чујем само твоје и моје срце, прошаптала је.

 

Фијук је стигао први. Затресао бубне опне,Привио се чвршће преко ње, желећи да му тело порасте као планина.

 

Прасак. Комадићи приколице разлетели су се на све стране измешани са деловима људских тела.

 

Као и претходних дана и ноћи, колона је застала, раскрчила пут од остатака погођених , и наставила пут очаја.

ДАНАС ЈЕ НОВИ ДАН

nezaboravi | 22 Јануар, 2017 13:54



           “Све би то била чиста бесмислица моје младости и клопке у коју сам упала, да није њих”, размишљала је.
Шминкала се пред огледалом, спремна за излазак.  Њене црне очи су је испитивачки гледале.
“Лепо изгледаш”, говорио је поглед.
Бљесак задовољства из огледала је запљусну.
И онда Црв. Црв сумње.
“Погледај унутра, овамо… унутра…”, повикао је. 
“За милог Бога погледај”, већ је урлао.
Религија, а са њом и све метафизичке претпоставке биле су јој исто тако бесмислене колико и сећање на прошлост. 
А он се стално јављао. Црв.
               Замишљала га је са наочарима, ни сама не зна зашто. Чим би се јавио из  неког огледала,  као сада, из  неког цвета, тањира,  гласа,  јастука,  мириса, она му је стављала у мислима наочаре. 
               Из дугогодишњег искуства је знала да не може побећи од њега када се јави. Дере се докле год она не попусти. Тако га се најбрже отараси. Отишла је у кухињу, сипала себи киселу воду и села беспомоћно у фотељу. 
                Завеса се дига, фиока сећања се отворила.
Њих двоје. Почетак. Њена послушност, његов ауторитативни став према њој. И све са планом, уредно као намештени војнички кревети у касарни. Под конац. Младост бујна хтела би да полети. Да загрли свет и пусти да свет загрли њу, а живот је зграбио чврсто не дајући јој од обавеза да дише. 
                Под његовом командом, откотрљале су се године у неповрат и онда, слобода. Шта са њом? 
               Научила на уздржавање, на затрпавање осећања, љубави које су се појављивале, нудиле и губиле, тешко јој да се са тим бременом прошлих проблема, неостварених жеља, нереализованих љубави, навинке на стечену слободу.
Без опасности да би сада та слобода могла неког да повреди, чврсто је одлучила да надокнади што год више може.
Само да није тог Црва. 
Да може да га уништи, закључа, смести тамо где му је место. У заборав.
Примећује да јој је чаша празна. Устаје, одлази пред огледало, узима кармин и преко целог стакла написа 
ДАНАС ЈЕ НОВИ ДАН.
Заврши облачење, осмех јој опет заблиста у оку и изађе у свет спремна да га загрли и да он загрли њу.

РЕЧЕНО БЕЗ РЕЧИ

nezaboravi | 21 Јануар, 2017 10:57

 

Седела је у дневној соби у фотељи. Отворена књига лежала јој је на крилу. Није је листала већ неколико сати. Као да се и сама претворила у део намештаја, уклопила се у поредак ствари, фотеља, троседа, малог стола на коме је стајала до пола испијена шољица чаја од шипка. Црвена течност је канула на тацницу и стајала скоро сасушена на њој као дугме на белој кошуљи. Само по неприметном таласању блузе, коју је имала на себи, видело се да није лутка, део намештаја.

Поглед јој је био прикован, скоро претворен у камени мост, на слику која је висила на зиду пред њом. Слика је била у црном оквиру. Уље на платну. Две црвене брескве, једре, здраве, и једна малко одмакнута преполовљена, чија се огољена кошчица скоро бесрамно излагала погледу посмарача, стајале су на погужваном сивом столњаку.

Ишла је улицом. Он је ишао у супротном правцу. Мимоишли су се. Само су им се погледи укрстили. И те очи удариле свој жиг у њене. Када су прошли једно крај другог, несвесно се окренула. И опет сусрет погледа. Окренуо се и он.

Седели су у ресторану један преко пута другог. Вече у граду. Преко хране која им је сервирана погледи су им се сусрели и сплели у један. Не сећа се шта су јели. Нити пили. Нити суседних столова. Да ли су били заузети или празни. Само је поглед био присутан.

Полагано је са њене косе пала шналица и она осетила како јој се расипа по раменима, дугмад блузе су се сама отварала под тим погледом. Постајала је нага до самог центра душе.

Временом је научила. Када је долазио са посла у очима је видела да ли је дан био успешан, да ли је гладан, уморан… Поред обрве му је био малени младеж у који би га пољубила за добар дан.

Данас га дуго није било. Све чешће је бивао одсутан. Бринула је. Узела је књигу да чита како би јој време брже прошло.

Дошао је, погледи су им се срели. Отишао је у купатило. Чекала је. На столу му је остао мобилни телефон. Мали екран је почео да светлуца. Узела га је у руку. Порука. Од “Моја љубав“. Па то сам ја, помислила је и притисла типку “прикажи“.

“Знам да ниси још стигао али ми већ недостајеш. Љубим мој младеж“.

Држала је телефон у рукама када је ушао. Погледали су се. Његов љутит и њен мутни поглед су се срели. Бацио је поглед на поруку, затим на њу. Изашао из собе. Остала је са књигом на крилу како је и затекао.

Ушао је у собу. Видела је његову шаку како спушта кључ од стана поред шољице са чајем. Подигла је поглед. И срела његов. Две туге су се среле негде на пола пута.

Узео  је кофер који је спустио близу врата када је улазио у собу, окренуо се још једном, и изашао из стана.

Седи. Гледа брескве на зиду. Неодољива потреба да ону половину браскве прекрије згужваним столњаком који је непознати сликар ко зна када и са каквим мислима нацртао.

Померила је кључ далеко на крај стола. Тај покрет је заљуљао шољицу чаја, преврнула се, и остатак црвене течности се разлио и полако кап, по кап, почео да пада на  под.

Вече је ушло у град, у стан.

Она је седела на истом месту.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb